Proći će i decenija
I ove godine je kao i svake prošle. Isto lice, isti osećaji, isto biće. Toliko dugo te već nosim u sebi, i krijem u sebi... toliko dugo već pišem o tebi, toliko dugo već gledam iste suze kako padaju... Nije lako svesno umirati iznutra. Svaku svoju grešku pamtim, kao da sam već u paklu i da živim u svojim najgorim trenucima. I živim, i živim i živim...
I trudiš se nekako da probaš nešto novo, drugačije, da se zaljubiš – da voliš... da budeš voljen... I mogla sam sebe ubediti možda da je to tako u nekim momentima, ali vrlo ubrzo se nađem u razmišljanju opet o istom licu, opet isti osećaji, opet to isto biće... I tiho prećutim u sebi da znam, da sam sebi opet priznala da ništa drugo nije vredno. Da je to senka nas.
Molim te, reci mi, hoćemo li biti deo tog klišea? ''Mnogo više boli kajati se zbog nečega što nisi uradio, nego zbog toga što jesi.'' Hoću li se stvarno ovako osećati do kraja života.
Gdje si? Šta radiš? Kako si? Svaki dan po milion pitanja. Jesi li tužan zbog nečega, da li se nešto loše desilo? I zašto ne mogu biti kraj tebe samo da ćutimo dok ne prođe.
Bojim se I ja, I bojala sam se I pre, nisi samo ti…
I kako je opet došlo do ovoga? Pre dve nedelje se okupilo neko društvo, bliski prijatelji… I najednom pita me drugarica: ‘’Voliš li ti nekog’ muškarca?’’ Sledeća je scena ispred očiju, u noći opijeni od koje čaše vina, od nekoliko godina uzdržavanja od emocija, ispred prastare zapušene kafane – I poljubac kojeg ću se zauvek sećati, svakog detalja… I kažem joj: ‘’Postoji jedna osoba, ali niko od vas ne zna za njega, nikada vam nisam spomenula.’’ I u istom momentu shvatim da nisam stvarno, da toliko dugo nikome nisam ni govorila o tebi. Da te krijem kao najveću tajnu, najveću bol, najveću ljubav koju sam ikada osetila. Ne mogu da pričam o tebi ni sa kim. Niko drugi ne može to da oseti, da shvati, I da kaže išta što bi bilo utešno.
Ali bio si tu mnogo puta, to ni ne znaš. Bio si tu svaki put kad izađe nova Lanina pesma, pa je slušam po čitav dan verujući da i ti to sigurno radiš. Bio si tu kada se sanjam I po tri puta nedeljno, pa se budim u suzama, umijem se I molim se da zaboravim na to da preživim dan kako treba. Bio si tu u nekim ljetnim noćima kad napolju sedim I gledam u nebo. I kako da zaboravim uopšte? Kad si skoro uvek tu.
Onda kada shvatih sve, da ovo nema kraja, a ni početka.. javih se tebi. Ili da mi ni ne odgovoriš, ili da bilo šta uradiš samo malo da mi pomogneš I olakšaš sve ovo. Oka nisam sklopila čitavu noć. Da te čujem. I onda provedoh čitav dan sa papirnatim maramicama, čitajući iznova, da se I ti isto tako osećaš sve vreme, da si zbunjen I ne znaš ni šta se dešava ni šta da radiš.
Nemoj ovaj put da me ostaviš. Ovaj put nisam zaslušila.
Ovaj put sam zaslužila da ti dokažem, da možeš da mi veruješ, da imaš šta da voliš, I da postoji neko ko te voli. Zaslužila sam da budem tebi ono što nisam uspela, a drugima jesam. I da budeš ti meni napokon, ti. Niko drugi. Nikakve senke, nikakve kopije. Zaslužili smo.
